09.04.2021, 09:46

A ko je dozvolio onom koji pita: "Ko mu je dozvolio?"

Često ono rečeno podrazumeva nerečeno, a obavezno ono što sledi. I jedno i drugo, često važnije od rečenog! Pogledajmo to na još uvek čestom: "Ko mu je dozvolio?". Ovih dana ga čusmo od Ivice Dačića, povodom serije "Porodica". Opravdano zabrinutog što njemu lično i partiji, rejting neće porasti zbog ponašanja u vreme hapšenja Miloševića. Ali koji je dugo mogao ne samo da ovo pita, nego i da ne dozvoljava...

 

Ovo je slično takođe ne baš retkom: "Sa kojim pravom..?", ali je ozbiljnije. Prava su utvrđena, i taksativno nabrojana u određenom dokumentu. Zna se čija su ili ko ih ima, kako se reaguje ako su povređena i ko i kako treba da ih obezbeđuje... Sa njima može biti pokušaja "muvanja" i "vrdanja", ali zna se ko je i kako obavezan da to spreči. Sa "dozvolom", nije tako! Pita se baš "ko" je za nju nadležan, ali ne i za prirodu i broj situacija za koje je potrebna. To je potpuno nejasno, što u život unosi nesigurnost... Izvesno je ono podrazumevano: nadležan je taj koji pita, odnosno neko njemu blizak. Kako bi, inače, pitao? "Ko" je uvek neko, ličnost..., čiji su putevi normalno nedokučivi. Sa diskrecionim pravom da odluči kako odluči, svojim razlozima za procene, pa i trenutnim ćefovima.

 

Podrazumeva se i da to u pitanju nije trebalo da bude dozvoljeno, jer u protivnom opet ne bi bilo pitanja. Ali zbog prethodno rečenog, da ne treba ni "spisak" nedozvoljenog. Takvo je sve za šta se može pitati: "Ko mu je dozvolio!". I sve što dotični može dozvoliti i ne dozvoliti, bez ograničenja i obrazloženja. Ništa sa svim ovim nema zakon, bezličan, a svim ličnostima nadličan. Normalno isti za sve situacije, usto takođe taksativno nabrojane. Tako da je ovo naizgled bezazleno pitanje, ranije izraz totalitarizma, a sada put u totalitarizam...

 

Nije ovo preterivanje! Koliko podrazumevano vodi omeđenom i skučenom području, u kome ne treba tražiti ili očekivati "dozvoljavanje"? A koliko području slobode, individualne inicijative i odgovornosti? Razmislimo: ako radimo samo "dozvoljeno", nije li to blisko a nekad isto, "naređenom"? Za koje se, ma kakvo bilo, odgovornost ne oseća. Prepušta se naredbodavcu... Druga stvar, blaža ali makar nedemokratska, jeste oštra i nepremostiva razlika između onog ko dozvoljava, i onih kojima se dozvoljava. Pored svega u sadašnjosti, kod drugih to normalno izaziva i jača želju, da jednog lepog dana oni budu ti koji će dozvoljavati. Vodeći računa kao Andrićev kmet Siman, da tako bude i dalje...

 

Ponavljamo da pitanje nije bezazleno! Da jeste, ne bi ga postavljao i Ivica Dačić. Pored rečenog i da malo poleči kompleks, što sve manje dozvoljava a sve više čeka dozvolu...